Zlakusa, turistički dragulj Užica čiji vekovni zanat štiti UNESCO
Užice – Staviš grumen gline na grnčarsko kolo, okrećeš, vajaš, praviš zemljani lonac po recepturi jedinstvenoj na kugli zemaljskoj… I primeti te zahtevni UNESCO i upiše na Reprezentativnu listu nematerijalnog kulturno nasleđa, bitnog za čovečanstvo. Kao Zlakusu, konkretno.
Zlakusa na UNESKOVOJ listi nematerijalnog kulturnog nasleđa, foto: PP Media, grafička obrada fotografije: Trem print Prijepolje
Ovo selo nadomak Užica i njene majstore – lončare, dostojne tragicije koja se gaji kroz vekove, UNESCO štiti od kraja 2019.
Samim tim glasnije se pročulo za Zlakusu, njene turistitičke potencijale. Putnici – namernici koje put navede od Užica do Požege i suprotno, neretko svrate u selo u dolini Đetinje da kupe zemljani lonac, šerpu, sač, šta drugo što se u šali podvodi pod „srpski cepter“.
-Dosta turista dolazi da kupi grnčarske proizvode, ali i i da se oproba u veštini pravljenja posuda koje mogu da vide na delu od lončara. Promocija starog zanata, koji je ne tako davno bio pred zamiranjem, oživela je turizam u selu. Sad su turizam i grnčarski zanat neodvojivi, rade jedan u korist drugog – priča za „PP Mediju“ Darko Tešić, predsednik Udruženja lončara „Zlakusa“.
Darko Tešić lončar iz Zlakuse, foto: PP Media, grafička obrada fotografije: Trem print Prijepolje
Na turističku mapu Užica, ali i cele Srbije, Zlakusa se velikim slovima upisala i uz pomoć Etno parka „Terzića avlija“, dopadljivog seoskog turističkog domaćinstva koje, starim kućama i okućnicom (salašom, šupom, mlekarom, bunarom, kačarom), odaje sliku tipičnog užičkog sela s početka 20. veka. „Terzića avlija“ 2008. ponela je nagradu „Turistički cvet“ za doprinos razvoja turizma u Srbiji kao najuspešnije turističko domaćinstvo.
Zlakusa se međi sa Popećom, selom poznatim po uzgoju kalifornijske pastrmke. Sedamnaest ovdašnjih porodica uzgaja pastrmku na ribnjacima duž reke Petnice koja se uliva u Đetinju. A Petnica izvire iz još jednog turističkog dragulja – Potpećke pećine.
Terzića avlija turistički biser Užica, foto: PP Media, grafička obrada fotografije: Trem print Prijepolje
Speleološki biser na sam par minuta vožnje od centra Zlakuse poznat je po pećinskom otvoru oblika potkovice, najvećem u Srbiji, visokom 50, a širokom 22 metara. Potpećku pećinu krasi kameni nakit, rukama prirode klesan milenijumima – stalagniti, stalaktiti, stubovi, draperije… Posetiocima je dostupno 555 metara uređene staze, a do pećinskog otvora se moraju popeti uz 700 stepenika.
Sa stepeništa koje vodi u Pećinu kao na dlanu puca pogled na Zlakusu. U njoj se desetak porodica bavi grnčarskim zanatom, onim originalinim koji se prenosi sa kolena na kolono.
Grnčarski posao u Zlakusi prenose sa kolena na koleno, foto: PP Media, grafička obrada fotografije: Trem print Prijepolje
Najviše zasluge što se zlakuško lončarstvo upisalo na listu UNESCO odaju se Sofiji Bunardžić, akademskoj vajarki i osnivačici Međunarodne umetničke Kolonije „Keramika Zlakusa“.
Kada se 1995. začela kolonija, u Zlakusi je bilo svega nekoliko grnčara koji su držali do starinske recepture izrade. Zahvaljujući njoj, zlakuška keramika se u Umetničkoj školi izučava i kao zanat, i kao spoj tradicije i umetnosti.
Sofija Bunardžić, akademsaj vajarka i osnivačici Međunarodne umetničke Kolonije „Keramika Zlakusa“, foto: PP Media, grafička obrada fotografije: Trem print Prijepolje
A šta je jedinstvena receptura do koje drže zlakuški lončari? Dva su sastojka od kojih se prave lonci i sve drugo – glina, koja se vadi u obližnjem selu Vranjani, i mineral kalcit, u ovom kraju poznat i pod imenom vrsta.
-Glina i kalcit se mešaju u razmeri jedan prema jedan. Tako dobijen materijal se nanosi na grnčarski točak, odnosno drveno kolo. Lončariju zidamo spiralno, formom kobasica od gline, zavisno od veličine proizvoda. Kada predmet dobije svoj oblik onda ga šaramo. Majstori su davno tim šarama obeležavali predmet kao svojih ruku delo, a sada služe kao dekoracija i trag tradicije – priča nam Velimir Šunjevarić, jedan od zlakuških grnčara.
Posle nekoliko dana sušenja, „zlakuški cepter“ ide na na finalnu obradu. Neophodno je uglačati dno posude i sa nje ukloniti višak gline. Predmeti se suše prevrnuti na otvor sve dok se ne isrcpi sva vlaga iz njih. Na kraju, lončarija se peče na temperaturi od 800 stepeni.
Kupce štiti sertifikat, foto: PP Media, grafička obrada fotografije: Trem print Prijepolje
Nisu svi zlakuški grnčari ostali dosledni tradiciji. Neki su se preorijentisali na lakšu i produktivniju proizvodnju na električnom točku. Ništa nezakonito, ali odstupa od orginalne tehnologije koja je proslavila Zlakusu.
-Kao Udruženje lončara „Zlakusa“ dobili smo sertifikat koji ide uz svaki proizvod i pored koga se kupac ne može prevariti. Sertifikat sadrži oznaku geografskog porekla, podatke o proizvođaču, kao i garanciju da je tradicionalno izrađen. Izgaje ga grad Užice. Uz to, na svakom proizvodu postoje tri pečata – jedan je oblika šake kao uverenje da je izrađen ručno, drugi je logo majstora, a treći simbol Udruženja – priča Šunjevarić.
Za 28 godina koliko postoji Kolonija „Keramika Zlakusa“, užičko selo posetilo je oko 400 umetnika sa svih meridijana sveta. Imali su prilike da nauče kako rade zlakuški majstori, ali i da vide, i o njima pričaju, sve lepote ovog sela i njene bliže okoline.
Lončarija proizvedena u Zlakusi, foto: PP Media, grafička obrada fotografije: Trem print Prijepolje
– Majstori prave lonce i šerpe, a mi umetnička dela. Naš postupak izrade je isti kao i tradicionalni sve dok predmet ne siđe sa grnčarskog kola. Tada mi umetnici nanosimo boje na keramiku, a pri vađenju iz otvorene vatre je prskamo brašnom čime dobijamo dobru estetsku površinu tako da umetnički rad deluje kao iskopina – priča Sofija Bunardžić.
Tekst je nastao u okviru projekta “Turistički biseri Užica”. Izradu teksta sufinansirao je Grad Užice iz sredstava za sufinansiranje projekata za ostvarivanje javnog interesa u oblasti javnog informisanja na teritoriji Grada Užica u 2023. godini. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
PP Media